 |
| Bob Bimon, 1968. |
Bafalo, leto 2021.
– Pred trčanje, najvažnije je zagrejati kolena, kod čoveka su
kolena i laktovi ostali nerazvijeni tokom evolucije, to su mu najslabije tačke
i koliko god vežbao – hrskavica trpi, troši se. A pogledaj životinjski svet:
gnu, na primer, to je sprinter afričke savane. Telo krupno i jako, zadnje noge
snažne ali tanke, gipke. Taj bi svakog na trkačkoj stazi pretekao. Hitra
antilopa, impala, ona bi na svakoj olimpijadi dobila više medalja, i to u više
disciplina, trčanje s preponanama, skok u dalj... Nije joj ravan ni Bob Bimon.
Čovek, kako već rekoh, pred trčanje, mora razgibati kolena i članke, da se
zagreju tetive i hrskavica, inače povreda vreba svakog trena.
Tako, o atletici, životinjama i čoveku govori geolog Majk, u
Amherstu, gradu kraj Bafala, na severu američke zemlje. U devetoj deceniji
života, zagledan je kao uvek u prirodu i njene zakone. Priča o atleti i
antilopi, te o olimpijadi u Meksiku, šezdeset i osme godine, jedne od
najturbulentnijih u američkoj istoriji: rat u Vijetnamu, ubistvo Martina Lutera
Kinga, izbori na kojima je dobio Nikson...
Priča naširoko, ali ne gubi nit: – Bimon je, kao dobar sportista,
mislio na pokret, vreme, daljinu. Napravio je munjevit zalet, a sam skok je
više ličio na let ptice koja hvata struju vetra. Doskočivši u pesak, poskočio
je od radosti još koji put, kao kengur, a onda, dok su sudije merile otiske u
pesku, njihao se u ritmu kao da pleše rokenrol, uz osmeh širok i pun mladalačke
snage.
– Rezultat je trud sportiste i srce njegovo – nastavlja Majk – znaš
kako su govorili Grci, tako i ja velim. Evo, ovde je Amherst, pa neka skoči
koliko ko može! Uostalom, pogledaj šta piše: „Igrači neka igraju, sudija neka
sudi, a navijači neka navijaju“ – pokazuje mi moto na stadionu gimnazije.
*
Toplo amherstsko leto, pretoplo za trčanje usred dana. Prvi su
trkači već zorom istrčali svoje krugove, a novi će doći tek u kasno popodne,
kad vetar donese svežinu sa jezera Iri. Ugašen je semafor za rezultate, pust i
teren i tribine, nema takmičara, sudije ni navijača, da svako radi svoje, kako
nalaže sportski bonton.
– Nije stadion pust zbog leta i vreline – kaže Majk, već zbog ove
epidemijske godine koja je bila tiha i spora, ali opasna kao ratna. Bilo bi
ovde, uprkos visokim farenhajtima, atletičara, timova koji se spremaju za
sezonu, ali sve je pre nekoliko meseci stalo. Sada je, kao što se obnavlja
tkivo, mišić, potrebno vreme da se stvari vrate u pređašnje stanje.
Uspavljuje me vrelina dana i vremenska razlika, ali me ljulja i
nosi Majkova priča o životinjskom svetu, po njemu savršeno baždarenom za
opstanak, te o osetljivim tetivama i krhkoj hrskavici našeg, čovečjeg roda.
Promakne kroz priču, protkanu znanjem i dečačkom zanesenošću prirodnjaka,
hitronoga impala i gnu, lakokrila ptica ili insekt. Tek usput, pomene
epidemiju, potmulu godinu i vakcinu protiv bolesti, jer odmah njegova priča
plovi nazad u svet prirode i prošlost velike zemlje: antilopa i njen elastični
skelet, šezdeset osma i Martin Luter King, i Bob Bimon, letač među
skakačima.
*
– Zaboravi na levu nogu, nema ovde kvačila, ovo je Amerika a auto
ima automatski menjač – kaže Majk. Vozimo bulevarom Egert prolazeći nekoliko
kvartova. U jednom su kuće od crvene opeke, sa visokim kapijama od kovanog
gvožđa, u drugom su niže i skromnije, od drveta. Ali svaka kuća ima živicu i
trem.
Nastajući uz veliki grad, sa železnicom i žitnim fabrikama, Amherst
je dobio konture kakve ima danas; američki gradovi ne šire se oko centra već se
prostiru kao što raste šuma, travnjak, žitno polje. Ovde mirišu sekvoja i javor
– od njegove smole pravi se sirup boje jantara, čuva medni ukus drveta i manje
je sladak od šećera. Sutra je nedelja, peći će se na otvorenoj pijaci palačinci
preliveni ovim sirupom.
Auto, ford priljubljen uz asfalt, klizi ulicama stamen i širok.
Majk prelazi dlanom po plastici kola kako se tapše po sapima dobar at: –
Prevalio je preko sto pedeset hiljada milja, tako da nije ni tinejdžer niti
starac, recimo da je srednje dobi. Najposle, sve zavisi od održavanja.
– Vidi onog! – Pred nama, na
putu čovek na rolšuama, u rukama mu štapovi za nordijsko skijanje, vežba za
zimu. Uskoro, za koji mesec biće Amherst opet grad snega, a tereni za golf
skijaške staze. Ali sad je još leto, vreme za trčanje, plivanje, vožnju bicikla:
– Ako je ijedna proizvodnja videla dobrog u epidemijsko vreme, to
je biciklistička industrija, ali sve je više onih što, sad kad ne rade
teretane, vežbaju trčeći ili, kako je čoveku najviše svojstveno – hodajući. Hod
najbolje prati otkucaje srca.
*
U retrovizoru sve se čini veće. Tako i prošli događaji, obnovljeni
u živoj reči, postaju bliži. Majk priča o svojoj prvoj vožnji, bio je to očev
mali kamion sa klasičnim menjačem: – Ko tako nauči, lako mu je, kao tebi sad,
preći na automatik.
Pao je sumrak na ulicu Egert. – Pazi na srnu! – hvata me za
nadlakticu kao komodor kad pred lađom vidi leden breg. Pred nama, na pešački
prelaz, stala srna, stapa se sjajna smeđa boja sa bojom večeri. Srne iz
amherstske šume nisu kao ptice, brze i plahe, već su odavno zaboravile zakon
divljine, brste živice, staju na cesti, izlaze pred čoveka. Stoji srna i gleda
ka nama, gleda je Majk i daje joj rukom znak da pređe, kao što se pokazuje
ljudskom čeljadetu.
– Sad nastavi – i ne pritiskaj gas suviše, vožnja je kao plovidba,
treba da bude lagana, prati ritam auta a malo pusti da te nosi struja
saobraćaja, slivaj se u traku. Kad kočiš, koči meko, kao što doskače skakač u
dalj, kao što sleće ptica.
*
Počeo je trening na školskom stadionu – dečji letnji kamp. Majk prati
kako vežbaju. Unuk trči, ali u svome pravcu, ne sluša ni glas ni pištaljku,
unuka stala u red za skok, skače bez straha. – Pitam se – kaže – koliko je
elastičnost zglobova nasledna a koliko se stiče vežbanjem. Među našima, uvek
isto: kolena su krhka i trošna, a posle operacija nikad više nisu ista.
– Za mene – nastavlja – sve je počelo kada sam, negde nakon
završenog koledža, otišao u Evropu, obišao mnoge zemlje – Italiju, Francusku,
Jugoslaviju – putovao vozom, pomalo auto-stopom, u patikama za košarku a ne za
dugo pešačenje, a kamoli trčanje. U Italiji, bilo je još mnogo američkih
vozila, terenaca i kamiona, koje je vojska ostavila da bi pomogla osiromašeni
jug. Sećanje na rat bilo je još sveže, ali posleratno vreme nosilo je sa sobom
novu nadu.
Jednom prilikom – priča mi – povezao ga je, negde u okolini
Napulja, američkim kamionom, neki trgovac. Kamion je išao sporije, teže, nego
što takvo, glomazno vozilo može ići. Stavio je Italijan u kamion manji motor,
od džipa, brujao je motor uz radio, melanholične melodije južnjačke, ljubavne
pesme o odlascima u svet.
Prolazeći rukom preko nauljene, zalizane kose, vozač je pričao o
velikim planovima, kako će celu familiju s juga premestiti na sever, u Milano,
i dalje, za Nemačku, ima među njima vrednih radnika, molera, vodoinstaletera –
nije Napulj samo mandolina i more. Ženu nema, ali naći će se neka, čestita i
dobra, da pođe za njega, iz njegovog kraja, ili sa severa.
Tako je, u Majkovoj priči, govorio Italijan, a onda o putu, cesti,
autu i benzinu:
– Manje troši, eto zašto je
promenio motor – tako mi je rekao Napolitanac, a i tebi savetujem, biraj auto
koji troši manje i ne pritiskaj bez potrebe papučicu. Rekao sam ti već, ni
konja ne treba mamuzati bespoštedno. Zato, blago dodaj gas.
Plovi i auto i priča, dok u retrovizoru vidim kako se primiče
limuzina u ružičastoj boji lososa. Kočim jako, ali Majk kaže: – Ne beri brigu,
daleko je, čini ti se samo, ogledalo je kao lupa.
U vožnji treba slušati motor i držati rastojanje. Za trčanje,
čuvati gipkost i dug dah. A svaka priča, kao i ova današnja, traži malo sećanja
i malo zaborava.
*
– Čudo od ptice, nema joj ravne u svekolikom ptičjem svetu.
Pogledaj, našla je orah ili žir, baciće ga na zemlju, da se razbije, onda će da
sleti i kljuca. – Teško ju je, ponavlja mi i ovog leta, raspoznati po pevu, jer
oponaša glasanje drugih ptica, a vidiš je tek na kratko, na najmanji šum ona
prhne krilima i nestane među grane. Slušam vezujući znanu priču za ovu
današnju, koja leluja kao letnja izmaglica.
U starosti, čovek se osvrće na pređenu stazu, mesta, znakove i lica
koja pamti sa putovanja. Kad počnu tople večeri, na travnjaku ispred kuće sedi
se do kasnih sati pored vatre, na kojoj se peče slatki svetložuti kukuruz.
Gleda se u kresove raširenih zenica, vatra zove i opija kao bajka. U pričanju
su iskustvo i uspomene, a život proživljen sa puno boja, doživljaja i ritma
sažima smisao za kojim ne treba tragati. Tu je.
Majk sedi među mlađima, pokazuje slike sa putovanja, priča kako je
tragao za porodičnim korenima u Poljskoj i našao dalekog rođaka, preživelog
logoraša koji je zakopao pred rat Toru i našao ovaj poslednji relikt jevrejske
opštine, nakon rata. Priča i o epidemiji i kako se od nje treba čuvati.
Samo o onome, čime se celog života bavio – mineralima i stenama,
govori retko; pomene nekad peščare i krečnjake, ali onda sklopi velike šake
pune vena i zaplovi na drugu stranu: – Ako i napišeš o zakopanoj knjizi, izmeni
imena, ne pominji gradove ni ljude.
– Ne treba sve da se zapiše, neke se priče samo slušaju i pamte –
kažem. Oko njega okupljeni unuci, na svetlosti plamenova pola lica im obasjano,
pola u tami, kao na renesansnim slikama.
Amherst je pust i vreo ovog leta, ali vratiće se život u grad koji
ima svežinu jezera i mir potreban čoveku, kuću, živicu i pogled preko nje,
smenu sutona i zore. Ovde se sluša živa
reč. Priče nisu samo katastrofe, planetarna i ina čuda. Grad, pejzaž njegov i
ljudi, magija su na svetu našem.
Na stadionu, trkač obilazi krugove. Telo blago nagnuto napred,
laktovi savijeni pod devedeset stepeni, tempo odmeren, kao što bije lagani
sving. Iz daljine figura čoveka koji trči deluje sitno poput čigre, dok obilazi
bele pruge na terenu boje bakra.
Trkač stao, zadihan, sliva mu se znoj niz čelo i prsa. Vadi iz
ušiju slušalice. Hoda, hvata dah.
Majk gleda i kaže: – Jasno je zašto je stao. Juri, a nije zagrejao
kolena.
Objavljeno u „Politikinom“ Kulturnom dodatku, 4.9.2021.
